Pje­snik i sli­kar, ne­u­kro­ti­vi bo­em, ro­man­ti­čar, ko­ji je svo­je ži­vot­ne i umjet­nič­ke bit­ke vo­je­vao pod­jed­na­ko stra­sno i stra­dal­nič­ki, ri­jet­kost je na ovim na­šim pro­sto­ri­ma. Ta­kav je Bje­lo­po­ljac Du­ško Ne­do­vić, ko­ji će usko­ro na­pu­ni­ti 51 go­di­nu. Za nje­ga va­ži da ,,ono što te ne ubi­je, to te oja­ča”, a nje­gov pri­mjer mo­ra po­slu­ži­ti dru­gi­ma za na­uk – da se na­hra­ne že­ljom i vo­ljom za ži­vo­tom, bez ža­lje­nja i tap­ša­nja po ra­me­nu. Kao mlad čo­vjek, ne­sreć­nim slu­ča­jem, ostao je bez de­sne ša­ke i de­snog oka. Sko­ro pot­pu­no sli­jep.
Ro­đen je u se­lu Pri­je­lo­zi, u okri­lju Sve­tog Sa­mo­gra­da za Sve­te Tro­ji­ce 1966. go­di­ne. Osnov­nu i sred­nju ško­lu za­vr­šio je u Pri­je­lo­zi­ma i u Bi­je­lom Po­lju. Ra­no je po­čeo da pi­še i sli­ka, za se­be, svo­je pri­ja­te­lje i svo­ju du­šu. Naj­ve­će lju­ba­vi su mu knji­ge, sli­kar­stvo i po­e­zi­ja. I tri kćer­ke. Pri­ja­telj sa pje­sni­ci­ma, sli­ka­ri­ma, bo­e­mi­ma i ka­fa­na­ma, dru­go­vao sa Mo­mom Ka­po­rom, Zu­kom Džum­hu­rom... Ka­že da bi­ti­še još na ovom svi­je­tu bez svog pri­stan­ka i pi­ta­nja.
Na svo­ja plat­na pre­no­si ide­je i emo­ci­ju, sat­ka­nu u tu­zi, če­žnji, ra­do­sti... Lajt mo­tiv na nje­go­vim sli­ka­ma su že­ne. To ni­je pu­ko pred­sta­vlja­nje žen­ske fi­gu­re, već vi­še emo­ci­ja i ono što umjet­nik ho­će da iz­ra­zi, a naj­bo­lje umi­je kroz žen­sku fi­gu­ru. Uosta­lom, u isto­ri­ji sli­kar­stva, kao i umjet­no­sti uop­šte, že­na je bi­la i osta­la ide­ja vo­di­lja ve­ći­ni auto­ra.
Ka­da pri­ča o se­bi, na­rav­no gdje bi dru­go i mo­glo, ne­go za ka­fan­skim sto­lom, ne­iz­o­stav­no je da sve po­či­nje i za­vr­ša­va se tim 19. de­cem­brom 1992. go­di­ne ka­da je spa­sio tri mla­da ži­vo­ta, tri dje­ča­ka, a se­be obi­lje­žio za či­tav ži­vot. I ni­je za­ža­lio. Ka­že da bi opet isto po­stu­pio. Va­žni­ji su, is­ti­če, bi­li ti dje­ča­ci. Naj­mla­đi je imao šest, a naj­sta­ri­ji osam go­di­na.
Bio je Ni­kolj­dan, a Du­ško kao Sr­bin i vjer­nik, gdje bi to­ga da­na dru­go bio, ne­go po­red cr­kve i pri­ja­te­lja na sla­vi, da če­sti­ta kr­sno ime u Ra­so­vu, kod pri­ja­te­lja Bo­žo­vi­ća.
– Iza­šao sam na­krat­ko u dvo­ri­šte i vi­dio ka­ko se dje­ca Bo­žo­vić i Ra­ko­če­vić igra­ju bez­bri­žno. Ka­ko vo­lim dje­cu, za­dr­žao sam se po­sma­tra­ju­ći ih s lju­ba­vlju... Od­jed­nom sam se za­le­dio jer sam uočio da je­dan od dje­ča­ka u ru­ci dr­ži di­na­mit. Vi­dio sam ka­ko di­na­mit go­ri po­red nji­ho­vih gla­va dok sto­je je­dan po­red dru­gog. Pri­tr­čao sam ona­ko u mag­no­ve­nju, oteo di­na­mit iz ru­ke dje­ča­ka i po­tr­čao pre­ma ku­ku­ru­zi­štu da ga ba­cim. Ni­je­sam uspio u svom na­u­mu. Di­na­mit mi je eks­plo­di­rao u ru­ci. Na­sta­la je pot­pu­na ta­ma – prisjeća se on.
Ono što se ka­sni­je de­ša­va­lo sa Du­škom pra­va je dra­ma. De­vet sa­ti je bio u ko­mi, kli­nič­ki mr­tav. Se­dam mje­se­ci le­žao je u bol­ni­ci. I dok­to­ri su ga, na­kon grd­nih mu­ka vra­ti­li u ži­vot. U me­đu­vre­me­nu je imao tri ope­ra­ci­je ša­ke i čak 12 za­hva­ta na oku. Te­ške po­sle­di­ce su, ipak, osta­le. Če­ti­ri od­sto vi­da na li­je­vom oku i to je sve. De­sne ša­ke i de­snog oka ne­ma.
– Sad sam ja­či ne­go što sam bio. I bez oka i ša­ke. I bez vi­da. Oja­ča­la me mu­ka. I psi­hič­ki i fi­zič­ki. Stao sam pot­pu­no na svo­je no­ge. Vi­dio sam kad je mu­ka ko mi je pri­ja­telj i drug – ka­zao je on.
A bio je u naj­bo­ljoj sna­zi. Imao je ta­da 26 go­di­na. Li­jep ka­ko to Ne­do­vi­ći kr­šni iz Pri­je­lo­ga zna­ju da bu­du. Do ne­sre­će bio i do­bar sli­kar. Pi­sao po­e­zi­ju...
– Na na­go­vor pri­ja­te­lja po­čeo sam da sli­kam li­je­vom ru­kom. Isto­vre­me­no sam ta­ko i po­čeo da pi­šem po­e­zi­ju. Učio, kao da sam ma­lo di­je­te. Ni­je bi­lo la­ko, ali sam uspio. Za­to mo­ja sa­da­šnja po­e­zi­ja ima po­seb­nu vri­jed­nost. Pi­šem iz sr­ca i du­še. Ta­ko i sli­kam – ka­zao je on.
Po­ja­šnja­va da je iz­lo­žba ko­ju je ne­dav­no pri­re­dio u Ga­le­ri­ji Cen­tra za kul­tu­ru, ko­ju je po­sje­tio ve­li­ki broj za­lju­blje­ni­ka u ki­či­cu i plat­no, po­ka­za­la ko­li­ko ga su­gra­đa­ni ci­je­ne i vo­le.
– Usko­ro će svje­tlost da­na ugle­da­ti i mo­ja knji­ga po­e­zi­je. Bi­će tu oko 200 pje­sa­ma. A, ko­je bi te­me bi­le dru­go, ne­go lju­bav­ne – ka­zao je on.
Do­da­je da je do sa­da uspio da ura­di pre­ko 400 sli­ka i cr­te­ža. Naj­če­šće su to gra­fi­ke, a ra­di i du­bo­rez, i osva­ja na­gra­de. Uglav­nom svo­ja dje­la po­kla­nja pri­ja­te­lji­ma. Ne­što i pro­da, sa­mo da mu pre­o­sta­ne da po­ša­lje kćer­ki u No­vi Sad ko­ja, na­kon uspje­šne atlet­ske ka­ri­je­re u Cr­noj Go­ri, uspje­šno stu­di­ra DIF. Ima još dvi­je kćer­ke, ali i dva bra­ka iza se­be. I sad je opet slo­bo­dan. Ka­že, kao pti­ca...
Ne­ko­li­ko go­di­na pri­je ne­sre­će uspje­šno se ba­vio bok­som i bok­so­vao za Ivan­grad i Bo­rac iz Čač­ka, gdje je stu­di­rao agro­no­mi­ju. Ko­lek­ci­o­nar je sli­ka i knji­ga. Ima pre­ko 4.500 knji­ga u svom do­mu. I tu po­ka­zu­je svo­ju hu­ma­nu stra­nu. Do­mu za ne­zbri­nu­tu dje­cu u Sme­de­re­vu po­klo­nio je hi­lja­du, a bje­lo­polj­skoj Na­rod­noj bi­bli­o­te­ci 300 knji­ga. Član je Sa­ve­za sli­je­pih Cr­ne Go­re, svo­je omi­lje­ne Or­ga­ni­za­ci­je sli­je­pih Op­šti­na Bi­je­lo Po­lje i Moj­ko­vac, ali i ne­ko­li­ko knji­žev­nih udru­že­nja. Ne­do­vić je re­kor­der po bro­ju kum­sta­va, ne sa­mo u bje­lo­polj­skom kra­ju – im­po­zan­ta­nih 25.
Ono što ga, ka­ko ka­že, bo­li je­ste od­nos Do­ma zdra­vlja gdje je ra­dio. Na­kon što je do­ži­vio ne­sre­ću, bio je ku­rir, i on­da je ostao bez po­sla. Ipak, uspio je da re­gu­li­še in­va­lid­sku pen­zi­ju. I da ži­vi ži­vot, isti­na, te­ško od 135 eura. Za se­be ka­že da je ipak – sre­ćan čo­vjek.
M. No­vo­vić